Sastanak se završi, dogovoreno je ko šta radi do kada, i onda — ništa. Zapisnik postoji samo u sećanju učesnika, koje je selektivno i različito za svakog od njih. Za dve nedelje niko nije siguran da li je rok bio petak ili ponedeljak.
Zašto se to dešava
Pisanje zapisnika tokom sastanka odvlači pažnju od razgovora — osoba koja beleži ne učestvuje punom snagom u diskusiji. Pisanje posle sastanka zahteva da se neko seti detalja sat vremena kasnije, kad je već prešao na sledeći zadatak. U praksi se oba pristupa retko rade dosledno, pa zapisnik jednostavno izostane.
Šta menja automatska transkripcija
Kad se sastanak snima i pretvara u tekst dok traje, niko ne mora da bira između učestvovanja i beleženja. Tekst nastaje sam od sebe, u pozadini. Posle sastanka ostaje snimak, tekst razvrstan po tome ko je šta rekao, i sažetak koji se čita za dva minuta umesto ponovnog slušanja celog sastanka.
Šta raditi sa starim sastancima
Ovo ne rešava sastanke koji su već prošli bez traga — ali menja naviku unapred. Kad je zapisnik nusprodukt sastanka, a ne poseban zadatak, dosledno postoji, i kasnije rasprave tipa "je li to uopšte dogovoreno" prosto nestaju iz prakse.